Šarka šljive

 Šarka je najpoznatija i najopasnija virusna bolest šljive. Zaražena stabla daju manji rod, a plodovi su lošeg kvaliteta ili ne uspevaju da sazru.Bolest napada lišće i plodove,a uzrok bolesti je Plum plox virus(PPV). Kao i početkom druge polovine dvadesetog veka, kada su zbog virusa šarke iskrčena brojna stabla „požegače“ i ostalih osetljivih sorti na prostoru tadašnje Jugoslavije, šarka i danas ograničava proizvodnju u zemljama u kojima je veoma raširena, jer nisu stvorene potpuno otporne, a komercijalno prihvatljive sorte. Pored glavnih domaćina - šljive, breskve i kajsije, virus napada i nektarine, trešnje, višnje i badem, ali sa blagim znacima bolesti. Takođe napada i divlje vrste iz roda Prunus, naročito crni trn. Za ljude i životinje ne predstavlja opasnost.Šarka izaziva smanjenje hlorofila u listovima, loš kvalitet plodova i smanjenu rodnost. Cela voćka na kraju propada. Protiv PPV-a još uvijek ne postoje efikasni hemijski preparati za njeno suzbijanje.

    Bolest je otkrivena u Bugarskoj na šljivi, između 1915. i 1918. godine. Prvi rad u kojem se opisuje pod nazivom „šarka šljive“ objavljen je 1932, takođe u Bugarskoj. U tom radu se ukazuje da bolest izaziva virus. Već sledeće godine, u Bugarskoj se pojavljuje i na kajsiji, a tridesetak godina kasnije u Mađarskoj je otkriven na breskvi i kajsiji. Do sredine osamdesetih se proširila na veliki deo Evrope, zatim je dospela do Egipta, Sirije, Kipra, Indije, SAD, Kanade, Argentine, Čilea, odnosno do svih zemalja gde se gaji koštuničavo voće.

   Znaci bolesti mogu se primetiti na različitim biljnim organima; lišću, plodovima, cvetovima, semenu i granama. Oni zavise od vrste i sorte biljke domaćina, kao i od njene starosti i od tipa (soja) virusa šarke. Takođe, zavise i od spoljašnjih uslova kao što su temperatura i način i intenzitet nege voćaka. Nekad simptomi mogu biti prikriveni ili se gube tokom sazrevanja.Zaražena stabla na prvi pogled izgledaju zdrava  i sa početkom vegetacije sasvim normalno se razvijaju.U proleće se na lišću uočava prstenasto šarenilo. Na pojedinim sortama šljive stvaraju se difuzne hlorotične pege i pruge ili hlorotično šarenilo, a nekim sortama i ceo list požuti. Na breskvama su nervi prosvetljeni, listovi se kovrdžaju i postaju asimetrični. Kada se simptomi mogu videti na listovima, to ne znači uvek da će se tada videti i na plodovima. Na nekim sortama listovi mogu biti veoma šareni, a na plodovima neće biti znakova zaraze ili će biti blagi. Takve sorte se ubrajaju u tolerantne. Kod onih koje to nisu, kao što su neke sorte šljive i kajsije, takođe se uočava prstenasto šarenilo i na plodovima, posebno ako je plod svetliji. Takvi plodovi su deformisani i izbrazdani.Simptomi šarke ne moraju biti vidljivi na pokožici nekih sorti kajsije, ali se na koštici uočava prstenasto šarenilo. Zaražene šljive u visokom procentu opadaju pre pune zrelosti, a one koje ostanu na stablu su neugledne i lošeg ukusa, jer se menja odnos šećera i kiselina. Takvi plodovi su smolaste, sluzaste koegzistencije i osim što su neukusni za jelo, neupotrebljivi su za preradu jer su im proizvodi (pekmez, rakija) nakiseli zbog već pomenute povećane količine kiselina i smanjenog ukupnog šećera. Virus u zavisnosti od sorte može smanjiti prinos do 30% i izazvati opadanje plodova do 40% na oko mesec dana pre berbe. Opadaju i oboleli plodovi osetljivih sorti breskvi i kajsija. Simptomi se mogu uočiti i na cvetovima. Cvetovi nekih sorti breskvi postaju bezbojni, a krunični listići prekriveni prugama.
    Širi se na dva načina: zaraženim sadnim materijalom i lisnim vašima.Najznačajniju ulogu u brzom širenju PPV-a u raznim delovima sveta odigrao je zaraženi sadni materijal. Posebnu ulogu u tome imali su zaraženi izdanci koji se u velikom broju (do 100) formiraju iz koena stabla šljive. Iz tog razloga, se danas u savremenoj voćarskoj proizvodnji posebna pažnja posvećuje proizvodnji bezvirusnog sadnog materijala.Prenošenje pomoću lisnih vaši odvija se na manje udaljenosti u razmaku od najčešće 100 do 200 m od mesta izvora infekcije sokom zaraženih biljaka. Ako se vaši hrane  samo i 5 minuta na zaraženom lišću, one su sposobne da odmah dalje vrše zarazu zdravih biljaka.
    Protiv samog virusa ne postoji efikasan lek, pa postoji potreba da se bolest dobro prouči, kako bi se obolele biljke prepoznale i uklonile iz zasada. Na taj način se onemogućava dalje širenje zaraze.S obzirom da se biljni virusi ne mogu suzbiti hemijskim preparatima, neophodne su preventivne mere, koje između ostalog podrazumevaju i proizvodnju i korišćenje certifikovanog (zdravog) ili sadnog materijala testiranog na virus šarke, izbor odgovarajuće lokacije, stvaranje i gajenje otpornih i tolerantnih sorti, suzbijanje lisnih vaši, prenosilaca virusa itd.
    Osim zdravog sadnog materijala važan je i izbor sorti voćaka, koje moraju biti tolerantne, a daju visok i kvalitetan rod. Ispitivanja ukazuju da još nisu otkrivene ili stvorene potpuno otporne sorte kvalitetnih plodova. Podaci o ponašanju pojedinih sorti prema virusu šarke šljive često su kontradiktorni. Ista se opisuje i kao osetljiva i kao otporna, što zavisi od regiona u kojem se gaji i od soja virusa koji je tu dominantan.Više od trideset godina kao tolerantna sorta šljive gaji se „stenlej“. Sredinom dvadesetog veka imala je važnu ulogu u spasavanju šljivarstva Srbije, kada je virus šarke izazvao katastrofu oštetivši ogroman broj stabala neotporne „požegače“. U Centru za voćarstvo i vinogradarstvo u Čačku stvoreno je više tolerantnih sorti, kao što su „čačanska rana“, „čačanska najbolja“, „čačanska lepotica“ i „valjevka“, koje se uspešno gaje ne samo u Srbiji, već i u drugim evropskim zemljama. Poslednjih godina priznate su četiri nove čačanske tolerantne sorte šljiva: „boranka“, „timočanka“, „mildora“ i „krina“. U Nemačkoj su stvorene „katinka“, „elena“ i „hanita“. U ovoj zemlji je poslednjih nekoliko godina priznata i nova serija otpornih i tolerantnih sorti kao što su „jojo“ i „top 2000“.Takođe, postoje i otporne vrste kajsija u zavisnosti od rejona u kome se gaje, na primer „stela“, „henderson“, „vikot“ i „herlajn“, ali sve komercijalno gajene sorte breskvi su manje ili više osetljive na virus šarke.

Rogač šljive

    Rogač šljive je bolest koja nije toliko učestala,pojavljuje se periodično,ali kada se pojavi može prouzrokovati znatne štete.Kada dođe do jačih napada može biti uništeno i do 80% plodova šljive.To se najčešće događa kada su proleća kišna i hladna.
    Kao što smo već pomenuli bolest napada plodove.Glavni uzrok bolesti je gljiva Taphrina pruni.
Rogač šljive vrlo je upadljiva i brzo uočljiva bolest. Zaraženi plodovi, na kojima se javljaju simptomi, rastu znatno brže od nezaraženih. Oboleli plodovi su izduženi, zadebljani i iskrivljeni.Plod najčešće nema košticu ili je ona zakržljala.Meso ploda je krto i lako lomljivo.Zaraženi plod pocrni i suši se,pa ostane da  visi ili otpadne,a neke od njih prethodno napadne monilija.Plodovi mogu biti i 2 do 3 puta veći od zdravih plodova.Boja zaraženih plodova može biti od svetlozelene, preko sivkaste do svetlonarandžaste.
    Nije razjašnjeno kako dolazi do infekcije ali se zna da gljiva može da prezimi na tri načina.

    Prvi način je u obliku micelija u grančicama šljive. U proleće taj micelijum prodire kroz peteljku cveta u plodnicu ili u već zametnuti plod pa tako nastane rogač. Za ovu teoriju nema konkretnih dokaza.

    Drugi način je taj da se na površini zaraženog ploda pre nego što počne da se suši, javlja belosivkasta supstanca. Ona sadrži askuse s askosporama. Askospore bubrenjem još u askusima daju konidije. Kad askusi puknu, oslobađaju se askospore tj. konidije koje padnu na koru mladica i tu prezime. Sledećeg proleća vrše egzogenu infekciju zametnutih plodova. Ova teorija je najverovatnija.

    Treći način je da se askospore održe preko zime u ljuskama pupova.

    Da bi došlo do infekcije, potrebne su niske temperature od 7 do 8 ˚C (pri temperaturi od 27 ˚C gubi se patogenost).

 
Što se tiče zaštite od rogača u manjim zasadima preporučuje se uklanjanje zaraženih plodova pre nego što se na njima stvori beličast izgled.Najsigurnija mera zaštite je prskanje fungicidima na bazi bakra pre kretanja vegetacije tj. pred samo bubrenje pupoljaka.  Time se uništavaju askusi tj. konidije koje se nalaze na kori.Isto tako može se suzbiti ako šljive prskamo i pred kraj cvetanja.Požegača je posebno osetljiva na rogač.

Rđa šljive

    Rđa šljive je uz plemenjaču sigurno najštetnija bolest koja uzrokuje prevremeno opadanje lišća kod šljive.Sve sorte šljive su podložne ovoj bolesti.

    Uzročnik bolesti je gljiva Tranzschelia pruni spinosae.Bolest napada lišće.

    Što se tiče simptoma krajem juna i početkom jula na lišću se pojavljuju veće pege i tamnocrveni jastučići.Jastučići kasnije tokom leta pocrne.Za razliku od plemenjače rđa se širi i tokom leta pa se broj tih jastučića stalno uvećava sve do avgusta kada inficirana stabla prevremeno gube lišće.To se naravno odražava i na loše dozrevanje plodova kao i izostanak cvetanja naredne sezone i iscrpljivanje voćke tokom zime.Ako iz jakog napada rđe usledi i jaka zima rezultat je propadanje voćke i sušenje stabla.

     Za razliku od patogena plamenjače, patogen rđe ima komplikovaniji razvoj. Kod uzročnika rđe, postoje tri načina prezimljavanja.

    Prvi način je da gljiva Tranzschelia pruni spinosae  prezimljuje u obliku teleutospora na otpalom lišću. U proleće teleutospore počinju da klijaju pa iz njih nastaju bazidiospore. Nošene vetrom, bazidiospore inficiraju sekundarne biljke domaćina ove gljive (Anemone sp., Ranunculus sp.). U proleće na naličju lišća  razvijaju se u sitnim skupinama ecidije s ecidiosporama. Ecidiospore nošene vetrom dospevaju na lišće šljive koju inficiraju. Tada dolazi do prve generacije. Nakon prve, razmnožavanjem nastaje sekundarna infekcija uredosporama. Iz ovog ciklusa vidljivo je da je gljivica uzročnik rđe  ima više biljaka domaćina.

    Drugi način prezimljavanja objašnjen je kada je ustanovljeno da za svoj razvoj gljivica uzročnik rđe u nekim slučajevima ne treba sekundarnu biljku domaćina tj. Anemona vrste odnosno da joj nije potreban ecidijski stadijum.  U tom slučaju, utvrđeno je da gljivica prezimljuje u obliku uredosorusa tj. uredospora na šljivi obzirom da su uredospore vrlo vitalne, otporne na niže temperature te mogu da zadrže klijavost i tokom zime (do 160 dana). Upravo te uredospore  u proleće same inficiraju lišće šljive.

    Postoji i treća mogućnost, a ta je da uredospore u jesen zaraze koru jednogodišnjih mladica i tu prezime u obliku uredomicelijuma. U proleće uredomicelijum formira uredosoruse s uredosporama koje inficiraju lišće. Ovaj način zabeležen je na šljivi i breskvi.

    Što se tiče hemijske zaštite po pravilu su dovoljna dva prskanja.Prvo prskanje se obavlja 5-6 nedelja nakon cvetanja,polovina do kraja juna.Drugo prskanje se obavlja nakon 15-20 dana.
Suzbijanje se vrši prvenstveno organskim fungicidima Mankozeb,Mankogal,Polyram, Star, Dithane, Kaptan, Topas C 50, Meteor, Antracol, Folpan, Rival, Mikal, Stoper.

Plemenjača šljive

       Bolest napada lišce.Uzročnik bolesti je gljiva Polystigma rubrum.Jedna je od najvažnijih gljivičnih bolesti kod šljive.Lako se prepoznaje u početku po žuckastim,a kasnije crvenožutim do narandžastim pegama na listovima.Na rodnost šljive utiče tako što će se izmenjivati jedna vrlo rodna godina dok će druga biti slabo ili potpuno nerodna godina.Plamenjača se javlja na svim sortama šljive, a posebno velike štete nanosi sorti Požegaca.Štete se mogu uočiti na prevremenom opadanju lišća što ima za uzrok onemogućavanje dozrevanja plodova koji gube upotrebnu vrednost.

      Kao što smo rekli simptomi se iskljucivo javljaju na lišcu.Ako je godina sušna pege postaju posebno velike.List unutar pege je malo zadebljan i malo udubljen na naličju, a pega je ispupčena prema gore. Veličina i boja pega varira u zavisnosti od sorte šljive.Kada broj pega na listu poraste iznad 10 i više dolazi do međusobnog spajanja pega što daje za rezultat prerano opadanje lišća pa biljka ostaje gola tokom leta.To se negativno odražava na dozrevanje i kvalitet plodova i zametanje pupova za narednu godinu.
     U razvojnom ciklusu gljive smenjuju se dve faze: saprofitna i parazitna. Saprofitna faza se odvija u opalom lišću, a parazitna za vreme vegetacije. Obnavljanje i širenje bolesti zavisi isključivo od razvoja gljive u toku saprofitne faze. Tok obrazovanja i sazrevanja askospora zavisi od klimatskih uslova. Tako se one mogu oslobađati pre kretanja vegetacije,u toku cvetanja,posle cvetanja, pa cak i posle precvetavanja. Askospore se oslobađaju iz askusa kad su fizioloski zrele i kad su strome dobro navlazene kišom ili rosom u trajanju od najmanje jedan sat. Uslov je, takode,da temperatura bude iznad 10°C.Lišće se inficira ukoliko je mlado i kad se na njemu nalaze kapi kise ili rose,a da je temperatura vazduha iznad 8°C.Dakle, povoljni uslovi da dođe do zaraze je duža kiša.
    Optimalni rok za hemijsku zaštitu se određuje na osnovu razvoja gljive u toku saprofitne faze. Kritičan period za inficiranje je od početka listanja pa dve do tri nedelje posle precvetavanja. Tretiranje se izvodi najčešće po precvetavanju. Medutim,ukoliko se radi o osetljivim sortama, a listanje se dogodi pre cvetanja, tretiranje treba obaviti na početku cvetanja. Osnovna zaštita kao što je već spomenuto se vrši po završetku cvetanja, dakle kada je maksimum infekcije. Infekcije pre toga i u toku cvetanja ne sprečavamo jer ih nema mnogo, a osim toga infektivni potencijal im je nizak. Protiv plamenjače zadovoljavaju dva prskanja. Koriste se organski fungicidi : Cineb,Antracol,Polyram, Star, Dithane, Mankozeb, Kaptan, Topas C 50, Meteor, Rubigan, Folpan, Rival, Mikal, Stoper.